„Dobro se drži za svoje godine.“

„Izgleda odlično za svoje godine.“

Ovakav kompliment često upućujemo ženi srednjih godina koja je vitka, doterana, negovane kože i uredne kose – naročito kada saznamo koliko ima godina.

Ali zašto ne kažemo jednostavno: „Ova žena je lepa“?

Da li iza dodatka „za svoje godine“ stoji neizgovoreno očekivanje da bi godine trebalo da donesu znake propadanja – da bi žena, nakon pedesetog rođendana, trebalo da izgleda staro i zapušteno?

To „za svoje godine“ možda nije uvreda, ali nije ni sasvim nevin dodatak. Ono tiho menja značenje komplimenta koji mu prethodi, vezujući lepotu za uzrast.

Ideali se menjaju, pritisak ostaje

Žena predstavljena u skladu sa idealima lepote svog vremena oduvek je bila omiljena tema umetnika. Danas bi, međutim, retko ko uzdahnuo za telom Rubensove muze ili licem i frizurom renesansne lepotice. Savremeni standardi lepote u njima bi lako pronašli brojne „nedostatke“ koje treba korigovati.

Ideali lepote se menjaju, ali snažan pritisak na žene da svoje telo i lice prilagođavaju onome što njihovo vreme proglašava poželjnim ostaje.

Kako smo naučile da sebe gledamo tuđim očima

U psihologiji postoji termin za stalno posmatranje i procenjivanje sopstvenog tela iz spoljne perspektive – body surveillance. On je deo šireg fenomena koji objašnjava kako se razvija svest o sopstvenom telu kao objektu – objectified body consciousness.

Devojčice veoma rano počinju da primećuju koliko pažnje dobijaju kada su „slatke“ i „lepe“. Nije problem u tome što im govorimo da su lepe i posebne. Međutim, takve poruke, zajedno sa brojnim drugim porukama iz okruženja, vremenom mogu postati deo unutrašnjeg glasa kroz koji grade sliku o sebi.

U tinejdžerskim godinama taj pogled drugih postaje još važniji. Potreba za prihvatanjem i pripadanjem lako nas vodi ka želji da budemo što sličnije onome što okruženje i trenutna moda prepoznaju kao poželjno.

Kada postanemo mlade žene, pravi posmatrač nam često više nije ni potreban. Njegov pogled već nosimo u sebi. Samopouzdanje raste kada smo primećene, tražimo potvrdu i divljenje zbog izgleda, a ako lepotu počnemo da doživljavamo kao uslov za ljubav, pažnju i prihvatanje – počinje trka za potvrdom.

A tada se retko zapitamo: Ko me to gleda dok gledam sebe?

Kad promene dobiju ime – perimenopauza

Nastojanje da kontrolišemo sopstveno telo postaje sve manje izvodljivo kada nastupe srednje godine. Žena tada prolazi kroz veliku neuroendokrinu tranziciju – nakon reproduktivnog perioda nastupa perimenopauza.

Loš san, gubitak fokusa, zaboravnost, reč koja nam je „na vrh jezika“, a nikako da je izgovorimo – takozvani brain fog. Raspoloženje u samo sat vremena ume da prođe kroz sva četiri godišnja doba, brzo planemo, lako zaplačemo, a strepnja postaje sve češći pratilac.

„Ma sve je to od stresa i opterećenosti poslom“, govorimo sebi.

A onda se dogodi da odjednom imamo utisak da nam je glava u rerni ili se noću probudimo u znoju, da bismo se već u sledećem trenutku osećale kao da smo na santi leda. Valunzi i noćno znojenje mnogim ženama donesu taj neprijatan „Aha!“ trenutak.

Stigla je perimenopauza.

Manje jedemo – ali se kilogrami lakše zadržavaju, često upravo u predelu stomaka. Više vežbamo – ali mišići kao da slabije odgovaraju i potrebno im je više vremena za oporavak. Ujutru se ponekad budimo umorne i ukočene. Kijanje ili podizanje kofera mogu da dovedu do malih nezgoda, a toalet nam se ponekad učini predaleko.

I ljubavni žar, koji je nekada bilo lako rasplamsati, sada može jedva da tinja. Sve to utiče na odnose – partnerske, poslovne, pa i na druženje. Ne biramo više garderobu i obuću koju smo nekada volele, a i odlazak u teretanu može da donese sasvim novu vrstu nelagode.

Menja se i ono što vidimo u ogledalu – manje kolagena, nova bora, masni jastučići tamo gde ih ranije nije bilo.

Iako ciklusi još mogu biti regularni, već posle 35. godine, kada uđemo u odraslo srednje doba, ove promene mogu biti sasvim normalne. Od rane perimenopauze, sa nespecifičnim i suptilnim simptomima, do kasne perimenopauze, kada počinju da variraju dužina, obilnost i regularnost ciklusa, prolazimo kroz menopauzalnu tranziciju. A kada prođe 12 meseci bez menstruacije, taj trenutak u kalendaru označava menopauzu. Sve nakon nje je postmenopauza.

Menopauza – više od hormonske tranzicije

Promene u funkcionisanju mozga i na hormonskom nivou – ta velika neuroendokrina tranzicija – nisu jedino što ženu može da zatekne u ovom periodu. Srednje godine često donose i velike identitetske, partnerske, profesionalne i socijalne promene. Zato nije neobično što je ženi teško da sve simptome poveže u jednu celinu.

„Šta mi se dešava?“ – pitanje je koje sebi sve češće postavlja.

Često obilazi različite stručnjake, od kojih svaki problem posmatra iz svog ugla. Dobije savet ili terapiju, ali i dalje ostaje osećaj da niko ne vidi celu sliku. Upravo zato je u ovom periodu važno ženu sagledati kao celinu, kroz integrativni i multidisciplinarni pristup. Simptomi mogu biti telesni, emotivni i kognitivni, a ženi je potrebno da razume šta joj se događa i šta može da učini za sebe.

Upravo tu često nastaje problem – ne zna odakle da krene. Traži suplemente, informiše se na društvenim mrežama, sluša preporuke prijateljica, isprobava sve što čuje – a rezultati često izostanu.

U toj potrazi lako zaboravimo nešto važno – svaka žena je jedinstvena, biološki i životno, sa sopstvenim iskustvom, mogućnostima i slabostima.

Živeti duže, ali i bolje

Ovo je zato pravo vreme za korekciju životnog stila. Lifestyle medicina tome pristupa sistemski, kroz adekvatnu ishranu i hidrataciju, kvalitetan san, fizičku aktivnost, odricanje od loših navika, socijalne kontakte i upravljanje stresom.

Sve to predstavlja investiciju u duži period života koji provodimo vitalne i samostalne – naš health span – ali i u ukupnu dužinu života, odnosno life span.

Ovo je i period kada se može razmatrati menopauzalna hormonska terapija (MHT), kao jedan od mogućih pristupa u okviru individualne procene i šireg plana brige o zdravlju. Menopauza nije kraj seksualnog uživanja, erotske vitalnosti ni bliskosti u intimnoj vezi. I taj deo života ima svoj raspon – sexspan – koji ne određuje poslednja menstruacija. Ali genitourinarni sindrom menopauze, sa suvoćom, iritacijom i bolom pri seksualnim odnosima, može učiniti da se umesto želje javi strepnja, a umesto približavanja – povlačenje. Odgovarajuća terapija, sistemska i/ili lokalna, može ublažiti tegobe kako bi dodir ponovo bio izvor zadovoljstva, a ne nelagodnosti.

Važno je, međutim, ne izgubiti iz vida osnovu: tablete, kreme, hormoni ili suplementi ne mogu da zamene promene životnog stila, već mogu biti deo šireg, individualno prilagođenog pristupa.

„Nisam više ona ista“

Nismo – a i zašto bismo bile?

Telo se menja, ali ideali lepote i ženstvenosti sa kojima ga upoređujemo kao da ne stare. U nama i dalje živi ona mlađa verzija sebe, ona koja je deo samopoštovanja gradila i na potvrdi spolja. A tih potvrda sa godinama može biti sve manje.

Zato žena često nije uznemirena samo promenama na telu. Uznemirava je mogućnost da je sa mladalačkim izgledom izgubila i pogled drugih kroz koji je godinama učila da prepoznaje sopstvenu vrednost.

Ako je taj pogled bio važan deo identiteta, gubitak glatke kože nije samo estetska promena. Može se doživeti i kao gubitak vidljivosti, poželjnosti, pa čak i dela sebe.

I tada se pojavljuje mnogo dublje pitanje: Ko sam ja sada?

Nezadovoljstvo telom lako može da sklizne u stid zbog tela: „Nešto s mojim telom nije kako treba.“ Ponekad odemo i korak dalje: „Nešto sa mnom nije kako treba zato što ovako izgledam.“

Tada više ne govorimo samo o izgledu, već o doživljaju sopstvene vrednosti.

Zato je važno napraviti razliku: da li se zaista plašimo svojih godina ili se, zapravo, plašimo da izgledamo kao da ih imamo toliko? Istraživanja ovaj fenomen opisuju kao anksioznost vezanu za izgled povodom starenja, koja se razlikuje od straha od same starosti.

Nekad eliksir mladosti, a danas?

Što smo dalje od mladalačke lepote i vitalnosti, anksioznost može biti veća, a osećaj psihološkog blagostanja i ispunjenosti manji. Naš odnos prema starenju, pa i prema perimenopauzi i menopauzi, u velikoj meri oblikuje i sociokulturni kontekst – a on ženama i dalje postavlja brojne zahteve.

Nekada se tragalo za eliksirom mladosti. Danas nam estetska i regenerativna medicina, kao i kvalitetna kozmetika, mogu pomoći da izgledamo negovano i vitalno i u kasnijim životnim dobima. Zahvaljujući njima, odraz u ogledalu može duže biti bliži slici koju želimo da vidimo.

Ali mene kao psihoterapeutkinju u praksi manje zanima spisak tretmana koje žena bira, a više pitanje koje sebi često ne postavi pre odluke: Zašto ovo želim baš sada – i šta zapravo očekujem da će mi promeniti?

Videla sam žene kojima je jedna korekcija donela mir, ali i one koje nakon nje nastavljaju da pronalaze nove „mane“ koje treba ispraviti. Razlika nije nužno u samoj proceduri, već u onome što od nje očekujemo.

Ponekad od estetske intervencije ne tražimo samo zategnutije lice ili svežiji izgled, već potvrdu da smo i dalje vidljive, poželjne – da i dalje vredimo.

Estetska intervencija može promeniti izgled. Ali sama po sebi ne može da presudi umesto nas da smo dovoljno vredne.

Zato ponekad vredi zastati i zapitati se: Šta JA zapravo želim? Da li ovo radim zato što mi komplimenti trenutno umanjuju nesigurnost i strah? Da li mi ova odluka dugoročno donosi nešto dobro – ili je samo prvi korak u potrazi bez kraja?

Estetska intervencija može promeniti izgled. Ali sama po sebi ne može da presudi umesto nas da smo dovoljno vredne.

Kako da nosimo svoje godine

Srednje doba je vreme generativnosti – kada mnogo možemo da uradimo za sebe, ali i da pružimo drugima. Ideali ženstvenosti će se menjati i dalje. Ako pokušavamo da ispratimo svaki od njih, frustracija je gotovo neizbežna.

Možda je zato važnije da naučimo da se za telo koje imamo ne izvinjavamo – da ga negujemo i poštujemo i onda kada se na njemu vide tragovi vremena.

Možemo li da gradimo osećaj sopstvene vrednosti koji ne zavisi od toga koliko uspešno prikrivamo prolazak vremena?

Možemo da naučimo.

Tada ćemo zdravo nositi svoje godine.

Foto: Magnific, Pexels