Živeti duže više nije jedini cilj. Pravo pitanje je koliko dugo možemo ostati zdravi, samostalni, aktivni i sposobni da svojim znanjem i iskustvom doprinosimo društvu. Na toj ideji počiva ekonomija dugovečnosti – koncept koji zdrav i kvalitetan život povezuje sa ekonomskim i društvenim razvojem.

Čovečanstvo se danas, a sa njime i region Zapadnog Balkana, suočava sa snažnom demografskom transformacijom: stanovništvo stari, deo mladih i obrazovanih ljudi napušta region, dok zdravstveni i penzioni sistemi trpe sve veće opterećenje.

Umesto da demografske promene prihvatimo kao unapred izgubljenu bitku, potrebno je promeniti samu ekonomsku logiku – povećavati broj godina tokom kojih čovek ostaje zdrav, kompetentan, samostalan, društveno uključen i sposoban da doprinosi. Upravo je to osnovna ideja ekonomije dugovečnosti, odnosno Longevity Economy.

Ekonomija dugovečnosti ne postavlja samo pitanje koliko dugo živimo, već koliko dugo ostajemo zdravi, produktivni, inovativni i aktivni u društvu. Zato dugovečnost nije samo zdravstveno pitanje – ona je i strateško i razvojno pitanje.

Zahvaljujući razvoju biotehnologije, veštačke inteligencije, personalizovane medicine i preventivne zdravstvene zaštite, prvi put u istoriji postoji realna mogućnost da duži život znači i duži period dobrog zdravlja, a ne samo produžetak starosti. To otvara potpuno nova tržišta: digitalno zdravlje, biotehnologiju, dijagnostiku, farmaciju, funkcionalnu ishranu, zdravstveni turizam, pametne gradove, celoživotno obrazovanje i nove modele rada.

Pravi cilj nije samo lifespan, već pre svega healthspan – produženje zdravog dela života.

OD LIFESPANA DO HEALTHSPANA

Takav pristup zahteva da longevity prestane da bude isključivo tema medicine. Zdravstveni sistem jeste važan, ali na dužinu zdravog i kvalitetnog života utiču i način na koji gradimo gradove, kvalitet hrane i životne sredine, obrazovanje, tehnologija, uslovi rada, finansijska sigurnost, socijalna uključenost i mogućnost čoveka da i u kasnijim životnim fazama ostane aktivan. Zato ekonomija dugovečnosti u svojoj suštini povezuje zdravstvo, ekonomiju, tehnologiju i javne politike.

Tu dolazimo do pojma koji bih nazvao longevity kapitalom. Klasična ekonomija govori o finansijskom, fizičkom, ljudskom, intelektualnom i prirodnom kapitalu. Longevity kapital ih na neki način povezuje, jer predstavlja sposobnost društva da zdravlje, znanje, iskustvo, kompetencije i kreativni potencijal ljudi očuva što duže.

Čovek koji živi duže, ali poslednjih deset ili petnaest godina života provodi bolestan i zavisan od tuđe pomoći, predstavlja potpuno drugačiju ekonomsku i društvenu realnost od čoveka koji i u sedamdesetim godinama ostaje zdrav, autonoman, angažovan i sposoban da prenosi znanje i aktivno doprinosi društvu. Zato pravi cilj nije samo lifespan, već pre svega healthspan – produženje zdravog dela života.

LIFESPAN NIJE ISTO ŠTO I HEALTHSPAN

Lifespan označava ukupan životni vek, odnosno broj godina koje živimo.

Healthspan označava godine života provedene u dobrom zdravlju, uz očuvanu samostalnost i funkcionalnost.

Cilj savremenog pristupa dugovečnosti zato nije samo produženje života, već produženje njegovog zdravog i aktivnog dela.

GRADOVI U KOJIMA SE DUŽE I BOLJE ŽIVI

Longevity paradigma zato mora biti ugrađena u javne politike na različitim nivoima. Možemo razvijati longevity gradove, u kojima urbanizam, mobilnost, zelene površine, zdravstvene usluge, kultura i tehnologija podstiču zdrav i aktivan život svih generacija. Možemo razvijati longevity lokalne zajednice i regione, koji će svoje razvojne prioritete povezivati sa zdravljem, kvalitetom života i aktivnim stanovništvom. Na nacionalnom nivou možemo govoriti o longevity nacijama – državama koje zdravu dugovečnost ne tretiraju samo kao rezultat zdravstvene politike, već kao jednu od osnova svoje konkurentnosti.

Gradovi, regioni i nacije zato ne bi trebalo samo da primenjuju pojedinačne mere zdrave dugovečnosti, već da sami postanu longevity ekosistemi – sredine u kojima se zdravstvo, preventiva, kvalitet života, urbanizam, priroda, tehnologija, obrazovanje i društvena uključenost povezuju u jedinstveno iskustvo dugog i zdravog života.

Prednosti takvih ekosistema ne osećaju samo njihovi stanovnici. Tamo gde postoje odgovarajući prirodni, zdravstveni, kulturni i infrastrukturni resursi, oni mogu postati i predvodnici longevity turizma, privlačeći ljude koji više ne putuju samo radi odmora ili medicinskog tretmana, već žele da investiraju u svoje zdravlje, vitalnost i kvalitet budućih godina.

KOMPANIJE ZA DUŽI ŽIVOTNI VEK

Isto razmišljanje može se preneti i na poslovni sektor. Longevity korporacija nije kompanija koja samo prodaje proizvode starijim potrošačima. To je kompanija koja razume da će ljudi živeti i raditi duže, koja ulaže u zdravlje i kompetencije svojih zaposlenih, razvija međugeneracijske timove, prilagođava karijere dužem radnom veku i istovremeno stvara proizvode i usluge za društvo u kojem životni vek od osamdeset ili devedeset godina postaje normalnost.

Na toj tački longevity ekonomija prerasta u ono što nazivam Evergreen Economy. Reč evergreen ovde ne označava večnu mladost, već sposobnost ljudi, kompanija, gradova i društava da kontinuirano obnavljaju svoju vitalnost. To je ekonomija u kojoj zdravlje nije samo trošak zdravstvenog sistema, stariji ljudi nisu samo socijalna kategorija, a godine nisu automatski sinonim za pad produktivnosti. Naprotiv, zdravlje, iskustvo i dugovečnost postaju resursi iz kojih se može stvarati nova ekonomska i društvena vrednost.

Zdravlje, iskustvo i dugovečnost postaju resursi iz kojih se može stvarati nova ekonomska i društvena vrednost.

Zato ekonomiju dugovečnosti ne vidim kao još jedan prolazni trend. Ona predstavlja promenu načina na koji razmišljamo o čoveku kao najvažnijem razvojnom resursu. U prošlom veku konkurentnost država određivali su industrijski kapaciteti, infrastruktura, kapital i, kasnije, tehnologija. Sve će to ostati važno, ali u ekonomiji 21. veka pojaviće se još jedno pitanje: koliko dugo jedno društvo uspeva da svoje ljude održi zdravim, obrazovanim, kreativnim i sposobnim da svojim znanjem i iskustvom aktivno doprinose zajednici?

ŠTA AKO ŽIVIMO 90 GODINA?

Produženje zdravog i aktivnog života menja i način na koji moramo razmišljati o finansijama, osiguranju i obrazovanju. Tradicionalni modeli štednje, penzija, životnog i zdravstvenog osiguranja, kreditiranja i upravljanja imovinom moraće da se prilagode činjenici da životni vek postaje sve duži.

Banke, osiguravajuće kompanije, penzioni i investicioni fondovi zato postaju važni akteri longevity ekosistema, ne samo kroz razvoj novih finansijskih proizvoda, već i kroz podsticanje preventive, zdravijih životnih navika i dugoročne finansijske sigurnosti.

Istovremeno, duži život zahteva kontinuirano obnavljanje znanja: zdravstvena, finansijska i digitalna pismenost postaju tri međusobno povezana preduslova lične autonomije. Čovek koji živi duže mora znati kako da čuva svoje zdravlje, kako da upravlja finansijama tokom sve dužeg života i kako da koristi tehnologiju koja sve više određuje pristup zdravstvu, radu, obrazovanju i društvenom životu.

Upravo zato obrazovanje u longevity ekonomiji ne završava diplomom – ono postaje proces koji traje koliko i život.

MOŽE LI SRBIJA DA ISKORISTI PRILIKU?

Konkretno, u Srbiji vidim posebno zanimljivu mogućnost. Osnove već postoje: medicinsko znanje, univerziteti i istraživačke institucije, razvijena IT industrija i sve snažnija AI zajednica, biomedicina i biotehnologija, farmaceutski sektor, banje, prirodni resursi i tradicija zdravstvenog turizma. Pitanje je, dakle, možemo li te pojedinačne prednosti početi da posmatramo kao delove jednog novog ekosistema.

Upravo iz takvog razmišljanja nastao je European Healthy Longevity Nexus, inicijativa u kojoj smo okupili pedesetak stručnjaka iz različitih oblasti povezanih sa dugovečnošću. Među njima su ljudi iz medicine i zdravstva, tehnologije i veštačke inteligencije, ekonomije i finansija, javnih politika, obrazovanja, preventive, ishrane, lokalnih zajednica i drugih oblasti koje određuju kvalitet i trajanje zdravog života.

Ideja Nexusa nije da još jednom razgovaramo o tome da stanovništvo stari, već da iz različitih perspektiva pokušamo da odgovorimo na mnogo zanimljivije pitanje: kako dugovečnost pretvoriti u razvojni kapital?

KADA STARENJE POSTANE PREDMET INOVACIJA

Šta se događa kada biološko starenje tretiramo kao poseban medicinski izazov na koji je moguće ciljano delovati?

Ovo pitanje nije samo medicinske prirode. Ono je i regulatorno relevantno zbog ciljanih istraživanja u farmaceutici, a može predstavljati i novu ekonomsku revoluciju.

Zemlje koje bi među prvima stvorile odgovarajući zakonodavni i regulatorni okvir mogle bi postati globalna mesta za istraživanje, kliničko testiranje i razvoj novih terapija, dijagnostike, biotehnoloških i digitalnih rešenja usmerenih na sprečavanje ili usporavanje nezdravog starenja.

Za manje zemlje, uključujući Srbiju i druge zemlje regiona, upravo bi regulatorna agilnost mogla da predstavlja konkurentsku prednost koju velike ekonomije teže ostvaruju.

Cilj, dakle, ne bi trebalo da bude samo da životu dodamo godine, već da tim godinama dodamo zdravlje, svrhu i vrednost.

Ako Srbija i zemlje regiona to prepoznaju na vreme i longevity kapital ugrade u svoje razvojne politike, demografski izazov može se pretvoriti u jednu od njihovih najzanimljivijih konkurentskih prednosti 21. veka.

Foto: Magnific, Canva