Tema o kojoj se nerado govori, zapravo je jedna od učestalih pojava sa kojom se suočavaju žene i koja uglavnom kvari kvalitet života usled nevoljnog mokrenja u svakodnevnim situacijama. Zbog toga je važno osvestiti ovaj problem, odnosno ukazati na brojne savremene metode kojima se ovo stanje uspešno leči, čime se ženama vraća izgubljeno samopouzdanje.
Tabu tema?
Neželjeno mokrenje može se dogoditi u bilo kom trenutku tokom dana ili noći i teško ga je kontrolisati. Inkontinencija ometa seksualne funkcije, socijalne odnose i druge aspekte života, pa žene počinju da izbegavaju intimne odnose, fizičke aktivnosti i druge, strahujući od mogućnosti da se dogodi neželjeno mokrenje, da se jave neprijatni mirisi intimne regije i tako dalje. Umanjeno samopouzdanje i redukovanje aktivnosti svakodnevice predstavljaju krajnji rezultat neželjenog mokrenja kod mnogih žena, a posledično se često događa i to da se izbegava poseta lekaru, naročito kod onih blažih slučajeva. Zbog toga ovaj problem važi za jednu od tabu tema iako je prava istina da pogađa veliki broj žena i zapravo predstavlja prirodan proces koji se može redukovati na različite načine.
Tipovi
Najčešća tri tipa urinarne inkontinencije su stres inkontinencija, urgentna inkontinencija i mešovita inkontinencija, pri čemu najveći procenat slučajeva pripada stres inkontinenciji (čak oko 49%). Ovaj, najzastupljeniji tip tegoba, odlikuje se nevoljnim ispuštanjem urina pri pokretu, odnosno pri najmanjem stiskanju bešike (kijanje, kašljanje, vežbanje, podizanje tereta i sl.), dok količina mokraće može varirati od nekoliko kapi do više desetina mililitara, a da se pretnodno nije javila potreba za mokrenjem. Stres inkontinencija je jasna posledica narušenih anatomskih odnosa unutar regije reproduktivnih organa. Urgentna inkontinencija odlikuje se snažnom iznenadnom potrebom za uriniranjem i nemogućnošću da se urin zadrži, dok mešovita inkontinencija predstavlja kombinaciju prva dva tipa. Osim ovih najčešćih, postoje i slučajevi prelivne inkontinencije (kada bešika nije u mogućnosti da se u potpunosti isprazni te dolazi do naknadnog curenja urina) i funkcionalne inkontinencije (kada postoji fizičko ili mentalno oboljenje koje sprečava osobu da kontroliše uriniranje).
Mogućnosti prevencije i lečenja
Ginekolog je prva stanica pri lečenju nevoljnog oticanja urina, gde bi trebalo precizno utvrditi uzrok ovoj pojavi. Uobičajenim pregledom se utvrđuje da li postoji promena u položaju genitalnih organa koji je doveo do tegoba. Laboratorijske analize dalje pokazuju rezultate iz urinokulture, čime se utvrđuje prisustvo eventualne infekcije koju bi u tom slučaju trebalo ukloniti, a što će uticati na poboljšanje stanja inkontinencije ili je, čak, potpuno ukloniti. Pored toga, stres test i urodinamska obrada utvrđuju da li postoji oticanje urina usled određenih pokreta.
Terapije koje se preporučuju su veoma raznolike, i mahom zahtevaju mnogo strpljenja. Najčešće je reč o kombinaciji lekova, vežbi, preparata, pa i određenih tretmana kao što su botoks, laser, elektrostimulacija, radiotalasi i mnogi drugi. Naravno, moguće je rešiti problem i hirurškim putem, što predstavlja najbrži put do prestanka tegoba.
U pogledu medikamenata koji mogu rešiti ovaj problem, neki od najčešćih su oni koji pripadaju grupi antiholinergika (blokiraju informaciju koju dobija bešika te ne dolazi do kontrahovanja), a tu su još i fitoterapija, estrogenske kreme, gelovi ili flasteri koji doprinose jačanju vaginalnih mišića i tkiva.
Jedan od osnovnih koraka pri lečenju svakako su čuvene Kegelove vežbe, koje služe i kao odlična prevencija urinarne inkontinencije, a najveća prednost ovih vežbi jeste što ih možete upražnjavati na bilo kom mestu. Iako praksa pokazuje da pacijenti vrlo brzo odustaju, odnosno nisu disciplinovani u pogledu ovih vežbi koje služe jačanju mišića bešike, važno je znati da do benefita Kegelovih vežbi dolazi nakon nekoliko meseci, stoga je ovo dugoročan postupak koji zaista daje odlične rezultate.
Fizikalna terapija u lečenju urinarne inkontinencije
Uobičajena prva asocijacija na fizikalnu terapiju uglavnom nas vodi ka drugim funkcionalnim problemima tela, međutim, ovaj vid lečenja je veoma efikasan i kod urinarne inkontinencije. Neke od naprednih fizikalnih terapija za urinarnu inkontinenciju podrazumevaju palpaciju, elektroterapiju, primenu vaginalnih kugli, kao i uređaj biofeedback.
Ukoliko je ginekolog utvrdio da je uzrok inkontinencije u oslabljenim mišićima karlice, a ne ginekološka anomalija, fizikalna medicina je pravi izbor za sve one koji žele da stanu na put nevoljnom oticanju urina. S tim u vezi, pacijent bi trebalo da: uči mozak koji deo tela bi trebalo da se aktivira (palpacija), potom sledi stimulacija neaktivnih mišića karlice (putem elektroterapije) čemu se pridružuje primena vaginalnih kugli (za podizanje mišićne snage), a potom sledi koordinacija odgovarajućih mišića na precizno određen način uz pomoć biofeedback treninga.
Ovakav pristup, koji se još naziva i Pelvitrain metoda, omogućava visoku efikasnost u lečenju jer se na ovaj način aktiviraju upravo oni slabi mišići, koji su i krivci za nastanak nevoljnog oticanja urina. Uobičajene vežbe koje se preporučuju za mišiće karlice svakako mogu imati pozitivan efekat, međutim kod ovih vežbi često može doći do aktiviranja zdravih, a zanemarivanja slabijih mišića, koji zapravo predstavljaju cilj pelvitrain fizikalne metode.
Trećina žena starosti preko 65 godina ima određeni stepen urinarne inkontinencije
Samo oko 30% žena sa ovim problemom se obrati lekaru
Blizu 80% slučajeva urinarne inkontinencije moguće je uspešno lečiti
