Kao kondicioni trener, fizioterapeutkinja i instruktorka pilatesa na reformerima, Latinka Cicak pretvorila je sport, jednu od svojih najvećih strasti, u profesiju koja prevazilazi uobičajeno značenje te reči. Zahvaljujući godinama koje je provela, i koje i dalje provodi, u sportu i radu sa profesionalcima i rekreativcima, Latinka poseduje energiju koja pokreće sve oko sebe. Zbog toga je i odabrana kao naša sagovornica na putu do najlepših godišnjih doba pred nama, kada je jedno od glavnih pitanja kako pronaći motivaciju i početi sa rekreacijom. Za one koji su željni novih izazova, Latinka je otkrila na koji način je moguće pobediti monotoniju u bavljenju sportom i približila nam moć reformera na kojima aktivno trenira, otkrivajući pritom i jednostavan recept za još jednostavniju i kvalitetnu svakodnevicu.

Kako su izgledali tvoji počeci u svetu sporta i rekreacije i da li pripadaš onima koji su oduvek znali čime žele da se bave u životu?

Oduvek sam bila živahna i odmalena su me privlačile fizičke aktivnosti. Počelo je u ranom detinjstvu kada sam trenirala klasični, pa džez balet, a onda su gostujući treneri u osnovnoj školi prepoznali moj potencijal za rukomet, pa sam se poluprofesionalnim rukometom bavila čak 16 godina. Ipak, moja strast prema plesu nikada nije prestajala, tako da sam se i njime paralelno bavila, bila sam u prvoj novosadskoj postavi čuvene Đoganijeve škole, išla sam na razna takmičenja, a trenirala sam i klasične plesove, koji su kruna ovog sporta. Kada je na red došao fakultet, logičan izbor bio je Fakultet sporta i fizičkog vaspitanja u Novom Sadu, a usmerila sam se na sportsku rekreaciju i profesuru fizičkog vaspitanja i sportsku animaciju, koja me je odvela na brojna putovanja. Istovremeno, ulazim i u svet tenisa kao kondicioni trener za decu i profesionalce, a kako je moja neostvarena želja bila i bavljenje medicnom, tako sam odlučila da master studije upišem na Medicinskom fakultetu, na smeru Sportska medicina sa fizikalnom terapijom. Nakon toga, angažovana sam kao oficijelni fizioterapeut na Futures teniskim turnirima, potom i na turnirima u organizaciji Teniskog saveza Srbije, i time se i dalje bavim. Pored navedenog, od 2017. godine sam i instrukturka pilatesa na spravama, odnosno na reformerima, koji su kao trend stigli iz Amerike, i predstavljeni su u Beogradu pred tada samo 17 budućih instruktora. Završila sam sertifikovane kurseve za reformere, time se i dan-danas bavim i pravim planove za budućnost i u ovom sportu.

Koliko je pilates na spravama danas popularan i da li misliš da smo dovoljno upoznati sa benefitima reformera?

Pilates na spravama je veoma koristan, kako za rehabilitaciju, tako i za kondiciju i oblikovanje tela. Sve više ljudi se upoznaje sa ovim oblikom rekreacije, mada još uvek nije doživeo ekspanziju kao što je to slučaj u Americi. Zanimljivo je da su reformeri postali popularni i među muškarcima iako su žene prva asocijacija na pilates. Mnogi moji prijatelji sportisti se iznenade koliko je zapravo naporan trening na ovim spravama. Jer, u svakom sportu radi drugačija grupa mišića, a reformer je takva sprava koja zahteva aktivnost celog tela. Reformeri i imaju taj naziv upravo zato što reformišu vaše telo. Ljudi se mahom odlučuju za ovaj vid rekreacije zato što imaju problema sa kičmom ili vratom, no, u poslednje vreme mnogo njih dolazi i kako bi poboljšali kondiciju i izgled. Posebno bih istakla da za ovaj vid treninga nije potrebna neka posebna fizička spremnost, jer upravo uz pomoć reformera stiče se kondicija. Sprava se namešta prema individualnoj visini i težini, što se vremenom menja i na taj način osoba napreduje. Žene su naročito zadovoljne jer ovaj vid treninga razbija monotoniju koju donose neki drugi treninzi, a sprava sama po sebi radi ono šta je vašem telu potrebno. Prednost su i male grupe ljudi u kojima se izvode vežbe, tako da ja mogu da pratim svačiji napredak, a da pritom oni koji vežbaju ne moraju da prate tempo ostalih, već svako radi individualnom brzinom koja se, naravno, vremenom menja.

Koliko je zahtevan posao trenera i kakvo je iskustvo raditi sa profesionalnim sportistima?

Rekreacija počinje onog momenta kada izađete iz svoje kuće i završava se kada izađete sa treninga. Zato smatram da posao trenera zahteva mnogo više od odrađivanja vežbi. Za mene je trening i komunikacija, i razgovor, i energija koja se razmenjuje, odnosno trening je scena na kojoj ja igram određenu ulogu. Kada mi se polaznice zahvale na kraju treninga, znam da sam uradila pravu stvar. No, to jeste izazovan posao jer se od trenera očekuje da u nekoj meri bude i psiholog, da proceni u kakvom raspoloženju su klijenti došli i šta će im tog dana prijati. Na svakom svom treningu imam vežbu izazova kojom možete prevazići samog sebe, što dodatno motiviše ljude. Što se tiče profesionalnih sportista, rad sa njima je poseban poduhvat. Profesionalni sportisti uvek znaju po šta su došli i šta im je od tog treninga potrebno. Profesionalac mora imati bolji rezultat nego prethodnog puta i njegov cilj je jasan. Kada su u usponu i kada napreduju u karijeri, gotovo svi sportisti su veoma vedri, vole da se šale, raspoloženi su za saradnju i ta komunikacija je zaista harmonična. Ali, kada se ne nalaze u dobroj fazi karijere, onda je iznenađujuće koliko mogu psihički da padnu, tada se osećaju kao da su na nekoj vrsti testa zbog opterećenosti rezultatima, pa i zbog egoizma koji ih odlikuje u određenoj meri. Profesionalni sportista jednostavno mora imati rezultate bolje od proseka i to je jedan poseban pritisak.

Šta, iz tvog iskustva, čini sportistu kompletnim i šta je po tvom mišljenju ključ uspeha u sportu?

Kako sam i sama sportistkinja, smatram da je od velike važnosti da se ukroti pomenuti ego i da se nadogradi duhovnošću, i tada možemo reći da je sportista kompletna osoba. Prolazak kroz sve lepote i izazove sporta zaista očvrsne osobu i mnogo doprinese njenom razvoju, ali važno je graditi i neke druge puteve. Napori, padovi, usponi, koji prate sport, sve je to veoma korisno za životno iskustvo. Ključ uspeha u sportu, ali i generalno, smatram da je u upoznavanju sebe, svojih mana i vrlina, i u jednostavnosti života. Nisam pristalica univerzalnih recepata, ali mogu da kažem da bilo koja zdrava rutina i kontinuitet u toj rutini donose izbalansiran život. Ja, na primer, ne vežbam više od 40-ak minuta dnevno, ali sam u tome istrajna, i to smatram receptom koji svako može sebi da priušti tokom dana, bilo da je u pitanju šetnja ili neka druga aktivnost. Za sve to je potrebna, naravno, volja i na tome bi najpre trebalo raditi. Ako tokom dana samo jednu stvar promenimo nabolje, to je već veliki uspeh.

S obzirom na to da se mnogo priča o nepovoljnoj situaciji kada je reč o fizičkim aktivnostima dece i mladih, na koji način se može poboljšati inicijativa kod ovih ciljnih grupa, a na koji način možemo motivisati i starije osobe za koje je takođe važno da se rekreiraju?

Ja sam se ovim problemom bavila i pre skoro 10 godina, kada sam bila član radne grupe za izradu Nacionalne strategije za mlade (2015 – 2025), tačnije bila sam u radnoj grupi za sport, zdravlje i blagostanje, a do toga sam došla putem raspisanog javnog poziva. Nakon nekoliko meseci rada na tome, napravila sam strategiju o poboljšanju na tom polju kako za mlade, tako i za one starije. Moja inicijativa obuhvatala je korektivne vežbe u vrtićima, koje bi vodilo stručno lice, kao što su profesor fizičkog vaspitanja ili fizijatar, pre svega namenjene korekciji posture stopala i kičme, koje je u tom periodu veoma važno. To je posle nekog vremena i usvojeno, na šta sam veoma ponosna. Plan je obuhvatao i uvođenje obaveznog fizičkog vaspitanja na fakultetima, gde bi studentima bilo neophodno da ispune i savladaju određene fizičke aktivnosti kao kriterijume za overu semestra, a takođe je uključivao i starije sugrađane, odnosno besplatnu organizaciju treninga za osobe starije od 65 godina. Ja trenutno radim, između ostalog, i sa starijim osobama, penzionerima, i iskreno, ove treninge najviše volim. To su ljudi koji imaju svoje ustaljene rutine, puni su života, iskustva i elana zaista su motivisani da urade trening, tako da kada osetim tu njihovu energiju i kada vidim sa koliko volje dolaze na trening, zadivljena sam. Pored toga, imala sam priliku da radim i sa decom ometenom u razvoju, što je bio poseban izazov za mene, tu se najbrže primećuje napredak u radu, a njihova energija se ni sa čim ne može porediti, oni prepoznaju ono pravo u ljudima.

S obzirom na to da si ceo život u sportu, koji bi bio tvoj savet svima onima koji teško pronalaze motivaciju za fizičke aktivnosti?

Smatram da je najvažnija rutina. Ni moj trening, kao što sam napomenula, iako sam profesionalna sportistkinja ne traje duže od 30-40 minuta, ali poenta je u kontinuiranom radu i u stvaranju navike. Zaista nije potrebno provoditi sate u teretani, nego je važno uspostaviti određeni ritam i pridržavati ga se. Čovek bi trebalo da vežba dok je zdrav, kako ne bi bio bolestan. Mislim da nije fraza kada kažemo da moramo uraditi nešto za sebe svakog dana. Jednostavnost života je za mene ključan motiv, tako da i fizičke aktivnosti tome prilagođavam, a i dalje sam u zavidnoj kondiciji. Mnogo klijenata mi dolazi sa problemima u leđima i nepravilnim držanjem, primećujem da su svi „stegnuti”, a mislim da to proizlazi iz činjenice da generalno nismo opušteni u svakodnevici. Ni meni se ne trenira svaki dan, ali nateram sebe – i to je trening volje, tako da, na kraju krajeva, sve u životu se ispostavlja kao trening.

Šta te motiviše tokom svih ovih godina u radu? Takođe, s obzirom na tvoju svestranost, da li sebi i dalje postavljaš neke nove profesionalne ciljeve?

Ja sam se mnogo tražila kroz karijeru i uvek sam volela da prestižem prosek, da se ne zadovoljavam običnim stvarima. To nije lako, bilo je mnogo odstupanja od planova, ali tek sada shvatam da bi trebalo koliko pratiti, toliko i prihvatiti svoj put: prihvati, prevaziđi, pojednostavi – to je za mene suština života. Zaista sam svestrana, oprobala sam se i u šminkanju, i u modelingu, volim da plešem, tako da verujem da mogu da uspem u svemu onome što osetim da me interesuje i pokreće. Mene inspiriše čovek kao takav, zato sam se i odlučila za fakultet sporta. Ljubav prema sportu i novim izazovima uopšte, kod mene nikad ne prestaju. Na primer, ja sam tek sada počela da se bavim tenisom, i uzela reket u ruke iako sam osam godina u svetu tenisa i provela sam sate i sate u radu sa profesionalnim teniserima. Mislila sam da mi tenis neće ići od ruke, imala sam strah od tog neuspeha, koji je karakterističan za sportiste, i nikada nisam imala vremena da mu se posvetim, a sada dobijam pohvale za svoje umeće i u ovom sportu, tako da sam odlučila da nastavim aktivno da ga treniram. Smatram da nikad nije kasno da se uvede neka nova aktivnost i proba nešto novo u životu, mene to uvek ispuni. Za mene su te stvari poput detoksa tela i uma, koji su važni za fizičko, ali i za mentalno zdravlje. Kada bih morala da izdvojim neki svoj životni moto, glasio bi – Sjaj, jednostavnost i lepota života, koji proizlaze jedan iz drugog.