Empatija: Zašto je važno “uskočiti u tuđe cipele” i kako to postići?

Živimo u vremenu u kom je empatija u deficitu, a upravo se nedostatak empatije nalazi u korenu naših najvećih problema. To je zbog toga što su društveni krugovi postali homogeni (okruženi smo ljudima koji su poput nas samih, imaju slično obrazovanje, približna primanja i generalno žive slične živote kao mi), ali i zato što su ljudi prirodno pristrasni

Iako se empatija razvija od samog detinjstva, većina nas će osetiti veću empatiju prema ljudima poput sebe i možda će osećati manje empatije prema onima izvan svoje porodice, zajednice, etničke ili rasne pripadnosti.

Na sreću, empatija nije nepromenljiva osobina i dok su neki ljudi prirodno empatični, oni drugi mogu da rade na tome da najpre priznaju svoje predrasude i pokušaju da razumeju one koji nisu poput njih. Empatija nam pomaže da sarađujemo sa drugima, gradimo prijateljstva, donosimo moralne odluke i reagujemo kada vidimo da je neko drugi u nevolji. 

Šta je empatija? 

Empatija je sposobnost da emocionalno razumete šta drugi ljudi osećaju, sagledate stvari sa njihove tačke gledišta i zamislite sebe na njihovom mestu. Jednostavno rečeno, to je stavljanje sebe u tuđu poziciju i razumevanje tuđih osećanja. 

Razvijanje empatije od krucijalne je važnosti za uspostavljanje odnosa i saosećajno ponašanje. Iako smo uglavnom usklađeni sa svojim emocijama, ulazak u tuđu glavu može biti malo teži. Sposobnost osećanja ematije omogućava nam da “uskočimo u tuđe cipele” i razumemo emocije koje drugi ljudi osećaju.

Iako je mnogima neshvatljivo da neko reaguje ravnodušno kada vidi da druga osoba pati, činjenica je da empatija nije nužno univerzalni odgovor na patnju drugih ljudi.

Empatija kod dece

Osetiti tuđi bol je neprijatno, pa ne treba da vas iznenadi ako detetova prva reakcija bude negativna. To je prirodna, odbrambena reakcija. Da bi deca postala pomagači, a ne samo nemi prolaznici, oni moraju da nauče da kontrolišu svoje impulse, a vi im u tome možete pomoći na više načina.

Pre svega, deci ćete pomoći da budu empatična na sopstvenom primeru, odnosno praktikujući “pozitivno roditeljstvo” – osetljiv, odgovoran pristup vaspitanju zbog kojeg se deca osećaju sigurno. Znaju da mogu da računaju na vas jer imaju vašu podršku, a to vodi do sigurnijih društvenih odnosa. Kada se deca osećaju sigurno veća je verovatnoća da će preuzeti emocionalne rizike i reagovati kada shvate da je nekome potrebna pomoć. 

Takođe, detetu možete pomoći da razvije empatiju tako što ćete ga naučiti kako da se konstruktivno nosi sa negativnim emocijama. To znači priznanje negativnih osećanja (umesto odbacivanja) i uključivanje dece u razgovore o uzrocima i posledicama emocija. To može pomoći deci i da se nose i sa lošim raspoloženjem.

Deca od malih nogu pokazuju sposobnost empatije, ali ne koriste je uvek –  kao ni mi. Istraživanja sugerišu da decu prosto treba samo pitati. Dakle, kažite detetu da razmisli o tome šta neko drugi oseća.

Takođe, deca kao i odrasli imaju tendenciju da osete empatiju prema pojedincu koji je sličan njima ili prema nekome ko im je već poznat. Zbog toga jedan od najboljih načina za podsticanje empatije je da se deca osveste šta imaju zajedničko sa drugima. Edukujte decu o multikulturalizmu i rasnim predrasudama.

Empatija i moralni razvoj

Još jedan važan korak u razvijanju empatije kod dece jeste razvijanje morala koji zavisi od unutrašnje samokontrole, a ne od nagrada i kazni. Deca su sposobna da budu saosećajna, ali studije su potvrdile da je manja verovatnoća da će deca pomagati drugima ako im se za to daju materijalne nagrade. Plus, kazneni pristup ohrabruje decu da lažu.

Naučite dete da razvije unutrašnji osećaj za dobro i loše tako što ćete kao roditelj negovati pristup koji se zasniva na racionalnim objašnjenjima i moralnim posledicama, a ne proizvoljnim pravilima i kaznama. 

Moralni identitet igra veliku ulogu u razvoju empatije. Da bi se deca ponašala na empatičan način, prvo moraju verovati u vrednost empatije, razumeti je i ceniti.

U našim nastojanjima da pokažemo deci da smo ponosni na njih i da ih podržavamo, često fokusiramo na njihove „kognitivne, društvene i fizičke podvige“, ​​a manje na moralna dostignuća, poput pokazivanja ljubaznosti, saosećanja i razumevanja. 

Postoji nekoliko načina kako možete da pomognete detetu da razvije moralni identitet.

Ponekad i roditelji znaju i da preteraju sa pohvalama, a sve u cilju da pomognu detetu da razvije samopoštovanje. Obratite pažnju na reakciju deteta kada ga pohvalite. Ako ono ističe samo svoja dostignuća a ne obraća pažnju na doprinos drugih, ako uvek očekuje da ga pohvalite ili mu je stalno potrebno vaše odobrenje, to mogu biti znakovi da previše hvalite svoje dete.

Kada hvalite svoje dete, umesto “opštih pohvala”, direktno pohvalite njegov karakter. Na primer “baš si obazriv i osećajan, primetio si da tvoja sestra ne može da zaveže pertle pa si joj ponudio pomoć”.

Studije su pokazale da upotreba imenice “pomoćnik” umesto glagola “pomagati” može povećati šansu da deca razviju empatično ponašanje. Na primer, umesto da od deteta tražite da vam pomogne u čišćenju sobe, kažite mu da vam je potreban pravi pomoćnik koji može da obavi taj posao.

Manjak empatije

Veruje se da empatija poboljšava naše lične odnose, motiviše dobročinstvo i podstiče prosocijalno ponašanje. Opšte mišljenje je da je empatija neophodna da biste bili dobra osoba.

Ali ima i empatija svoje “loše strane”. Pol Blum u knjizi Protiv empatije (Against Empathy) tvrdi da je empatija u stvari loš moralni vodič. On je prikupio nekoliko dokaza iz različitih izvora kako bi dokazao da empatija može biti pristrasna, nasledna, te da može izazvati rasizam i nasilje.

Na primer, ispitanici su pokazali znatno manje empatije ako je osoba koju su posmatrali i koja doživljava bol, pripadala drugoj rasi, društvenoj klasi ili ne primer protivničkom fudbalskom klubu ili političkoj partiji. Isto tako, saosećanje sa pojedincem može nas dovesti do toga da budemo okrutni prema drugima. 

Blum pak ne opovrgava dobre strane emaptije, ali se suprotstavlja široko rasprostranjenom mišljenju da je potrebno što više empatije kako bismo postali što bolji i moralni ljudi. Saosećanje i empatija možda izgledaju kao neraskidiva veza, ali studije su otkrile da ova dva osećanja aktiviraju različita područja u mozgu. Empatija je često vodila do emocionalnog sagorevanja i nedostatka angažovanja prema onima koji su u nevolji. Izazivanje saosećanja, sa druge strane, nije samo predvidelo moralno ponašanje za neke naredne zadatke već je i podstaklo bolje suočavanje sa stresnim situacijama.

Empatija u komunikaciji

Empatija je od vitalnog značaja i za dobru komunikaciju. Uspešna komunikacije je dvosmeran proces – ljudi moraju da predstave svoju ideju tako da drugi mogu da je razumeju, a oni zauzvrat moraju da slušaju druge da bi razumeli kako je poruka primljena. Činjenica je da na nas utiču drugi ljudi, hteli mi to ili ne. Tako je i sa komunikacijom jer ono šta govorimo i način na koji govorimo zavisi od ljudi kojima govorimo.

Sklonost ka egocentrizmu duboko je ukorenjena uprkos našoj društvenoj stvarnosti. Empatija je način da primorate sebe da funkcionišete mimo zadatih vrednosti jer zahteva namerno, svesno i proračunato donošenje odluka.

Empatija čini da budemo bolji u komunikaciji jer nas tera da zauzmemo perspektivu drugog, njegov način razmišljanja, ponašanja i osećanja.

Empatija u zdravstvu

Empatija i saosećanje u zdravstvu igraju važnu ulogu u iskustvu pacijenta i ključne su komponente odnosa lekar-pacijent. Kada pacijent dođe kod lekara, njegovo zdravstveno stanje (bilo da se radi o ozbiljnoj bolesti ili rutinskom pregledu), često iziskuje emocije poput straha, strepnje i anksioznosti. Pacijenti žele najbolju negu, a to će dobiti kada je medicinski tim empatičan i saosećajan.

Empatija je mnogo više od istorije bolesti i simptoma pacijenta, od dijagnoze i lečenja. Empatija obuhvata vezu i razumevanje koje uključuje um, dušu i telo. Izražavanje empatije gradi poverenje pacijenta, smiruje anksioznost i može dovesti do pozitivnijeg zdravstvenog ishoda. 

Međutim, staviti se u kožu drugog, naročito u zdravstvu, može biti veoma teško i stresno jer se uglavnom ne radi o pozitivnim emocijama. Iako u zdravstvu postoji bezbroj situacija i stvari koje izazivaju sreću i uzbuđenje, postoje i oni mračni dani u kojima se čini da izgledi pacijenta nisu nimalo pozitivni. Za zdravstvene radnike to može biti neverovatno teško i vremenom dovesti do nakupljanja stresa koji dalje vodi do sagorevanja, umora i niza drugih problema.

Empatija, simpatija i altruizam – sličnosti i razlike

Ključna razlika između simpatije i empatije su emocije. Empatija pokreće vezu, a simpatija pokreće prekid veze. Empatija znači doživeti tuđa osećanja, a simpatija je razumevanje tuđe patnje.

Altruizam i empatija su povezane emocije i mnogi smatraju da su vrlo slične. Međutim, radi se o dva različita koncepta. Osnovna razlika između altruizma i empatije je u tome što se altruizam odnosi na nezainteresovanu i nesebičnu brigu za dobrobit drugih, a empatija na sposobnost da razumete nekog drugog tako što ćete sagledati svet iz njegove perspektive.

Altruizam je filantropski način pomoći, bez očekivanja bilo čega zauzvrat, dok empatične osobe bol i osećanja drugih shvataju kao svoja, što ih na kraju tera da pomognu tim osobama da prevaziđu taj bol koji osećaju.

Empatija, saosećanje i ljubaznost mogu u vama stvoriti altruistička osećanja da delujete za dobrobit drugih. Dakle, možemo zaključiti da je empatija nužna da bi se desio altruizam.

Kako testirati empatiju?

Na sreću, empatija je veština koju možete naučiti, vežbati i ojačati. Kako? Postoji nekoliko koraka koje možete preduzeti:

  • Potrudite se da slušate ljude bez prekida
  • Obratite pažnju na govor tela i druge vrste neverbalne komunikacije
  • Pokušajte da razumete ljude, čak i kada se vaša mišljenja ne podudaraju
  • Postavljajte ljudima pitanja da biste saznali što više o njima i njihvom životu
  • Zamislite sebe na mestu druge osobe

 

Foto: Tim Marshall; Josh Calabrese; Annie Spratt on Unsplash

Opširnije

Pronađite još sličnih članaka